Вожња је била дугачка и већим делом неудобна. Капци су се већ склапали сами од себе. Тело је постајало тешко и све мање покретно. Пола групе се већ тешким телом заковало за седиште, друга половина, додуше, није била те среће. Они су имали још већу срећу да дочекају сусрет сунца и месеца изнад снеговитих планина националног парка Сутјеска, под ружичастим небом, над магловитом реком. Утонуо сам у сан. Следећа ствар коју сам схватио када сам отворио очи, јесте да смо управо имали прилику да видимо гроб Јована Дучића у цркви Херцоговачке Грачанице. Након тога, наш организатор и вођа пута, наставник са Универзитета Сингидунум Предраг Обрадовић, изрецитовао је познату Дучићеву песму „Песма жени“, на врху брда Црквина, са ког се низао поглед на читаво Требиње. Са друге стране, лежао је непрегледив планински венац. Извор његове инспирације сваким тренутком више постајао је све јаснији.
Спустивши се са тог брда, стигли смо у Требиње, град у коме ћемо бити смештени, али тек од 15 часова. Тада је било 12 часова и стварно је било исцрпљујуће шетати се три сата на једва три сата сна. Пролазили смо поред реке Требишњице, прелазили мост, провлачили се кроз улице старог града којима не може да прође чак ни мањи ауто, што их је чинило идеалним за шетње. На крају једне од таквих улица налазила се посластичарница “Грк” у којој смо имали прилику да са ужитком поједемо сладолед. Када је дошло време, отишли смо у хотел и исцрпљени се сместили у наше собе. Увече смо сви заједно вечерали, након чега смо се одмарали и дружили по собама.
Следећег дана, након доручка, запутили смо се ка Дубровнику, приморском далматинском граду који је још од 15. века упамћен као лука и значајан центар трговине, а данас као центар туризма овог дела Хрватске. При доласку тамо дочекао нас је локални туристички водич, пожелео нам је добродошлицу, након чега смо добили опрему за слушање даљих излагања. Тако смо кренули главном улицом, Страдуном у обилазак града, почевши од старог дела града, испуњеног радњама, ресторанима и сувенирницама, па све до средњовековне тврђаве Ловренац у коју нисмо ушли јер карта кошта 30 €, исто колико и већина услуга или производа по граду. Оно што је било бесплатно и приступачно јесте призор плоча зашрафљених за зидове по целом граду, које говоре о српско-херцеговачким злочинима кроз које је град прошао. Један лепши утисак оставила нам је вожња бродићем која је коштала 15 € по особи, али су призори, које нам је пружила, остављали без даха. Сваки кадар града гледано са мора буди доживљај вредан памћења. По повратку на копно, отишли смо на пријатну камениту плажу, након које смо одмах морали да пожуримо назад на аутобус јер се договорено време враћања за Требиње ближило.
Када смо стигли у хотел дочекала нас је већ сервирана вечера након које смо се окупили и имали незабораван провод у соби.
Након слабо проспаване ноћи имали смо рани јутарњи доручак јер смо морали одмах да напустимо хотел. Путовање нас је водило ка следећој дестинацији, названој по особи која је чувала мост и наплаћивала његов прелазак – Мостар. Пре њега имали смо кратки обилазак манастира Житомислић након чега смо наставили даљи пут.
Пре доласка у Мостар имали смо прилику да слушамо још једно предавање наставника Предрага Обрадовића, након ког смо изашли из аутобуса и састали се са нашим локалним водичем испред звоника мира, великог торња са звоном које је важило за све три религије које деле, али и спајају тај град. У шетњи са водичем, имали смо прилику да видимо чувени мост, са кога је скакала Лепа Брена, али и данашње верзије „мостара“, спретних младића који своју атракцију скакања са моста наплаћују, након чега смо прешли мост и дошли у део града где је подигнут споменик Алекси Шантићу, а само пар метара од њега у башти кафића стајаше Емина. Следило је слободно време које смо сви искористили индивидуално.
Након слободног времена кренули смо ка Сарајеву, главном граду БиХ, где смо по доласку слушали приче нашег феноменалног локалног водича који нас је водио све од зграде Дина Мерлина, до места где је убијен Франц Фердинанд. Након тога отишли смо на чувене сарајевске ћевапе, а затим прошетали Башчаршијом, уживали у погледима на разноразне ђаконије из околних радњица, мирисали свеже млевену кафу и полако се враћали ка аутобусу. Имали смо још мало времена да уживамо на шеталишту крај чувене реке Миљацке.
Повратак за Србију је био у току ноћи. На пар успутних стајалишта грабили смо прилике да се са сузама растајемо од новостечених пријатеља које ћемо сви памтити дуги низ година. И, ако бих лично издвојио једну ствар по којој је ова ексурзија била незаборавна, то би били они.
Лука Милошевић 3/5